Наше друштво још није озбиљно схватило значај менталног здравља. Изостале су реформе које су биле предвиђене националном Стратегијом од 2007. до 2017. године. Успехом се, међутим, може сматрати што је у том периоду усвојено неколико закона и подзаконских аката из ове области, али је отварање свега пет Центара за ментално здравље резултат који никога не задовољава. Уз то, опстале су велике психијатријске болнице у које се смештају оболели често из социјалних разлог, болнице немају довољно особља и простора, није остварен територијални принцип заштите ментално здравља па се пацијенти и даље упућују у установе далеко од своје породице, повећао се број дугогодишњих (и доживотних) хоспитализација….
Лаици ће рећи: „Шта смо све преживели, добро смо и нормални“. На жалост и доступни подаци не демантују лаике, већ напротив потврђују да све више људи (чак и младих) има проблеме са менталним здрављем.
Тако је 2002 године због душевних поремећаја и поремећаја понашања лечено 5883 људи, а петнаест година касније, 2017. чак 34.497. Подаци Светске здравствне организације о стању у овој области (2017. година) показују како у Србији 5 одсто становништва живи са депресијом (419.302) , а са анксиозним поремећајима 3,8 одсто (332.690).
Иако у Србији не постоји национални регистар за менталне поремећаје, па је неомогуће дубље (епидемиолошки и статистички) анализирати стање менталног здравља нације, горе истакнуте бројке говоре довољно и потврђују оцене да су ментални поремећаји други здравствени проблем од којег болује највише становника.
Утисак је да као друштво још увек нисмо озбиљно схватили значај менталног здравља и да су изостале реформе у овој области, које је заговарала Стратегија заштите менталног здравља из 2007. године. Такве оцене су све присутније у јавности, а могле су се чути и од појединих учесника Међународне конференције „Ујединимо снаге да бисмо створили алтернативу негираној институцији“, организованој у Богатићу ове године.
Планирани циљеви нису остварени, а свих година примене стратегије није се знало ко је надлежан и одговоран за предвиђене реформе. На нивоу државе није формирано координационо тело које би управљало процесом реформи, па су тек појединачни примери у пракси наговестили позитивне промене.
Донекле се успехом може сматрати усвајање неколико закона (о заштити лица се менталним сметњама, о правима пацијената, о јавном здрављу, спречавању дискриминације лица са инвалидитетом, о социјалној заштити) као и подзаконских аката (правилник о врсти и ближим условима за образовање организационих јединица и обављање послова заштите менталног здравља у заједници, о ближим условима за примену физичког спутавања и изолације лица са менталним сметњама које се налазе на лечењу у психијатријским установама). Законска регулатива би требало да допринесе наставку реформе, али, чињеница је, доста времена је изгубљено.
Пре свега, била је планирана реорганизацијa и рационализацијa постојеће мреже психијатријских установа и оснивање центара за заштиту менталног здравља у заједници, као и деинституционализација великих психијатријских болница, смањивање броја постеља и јачање служби за ментално здравље у заједници.
Ове службе је требало да буду окосница реформисаног система заштите менталног здравља и допринесу да се смањи број људи који се хоспитализују у болницама и смештају (велики број доживотно) у психијатријске установе.
Међутим, отворено је свега пет центара за заштиту менталног здравља у заједници, опстале су велике психијатријске болнице у које се смештају оболели често из социјалних разлог, болнице немају довољно особља и простора, није остварен територијални принцип заштите ментално здравља па се пацијенти и даље упућују у установе далеко од своје породице, повећао се број дугогодишњих (и доживотних) хоспитализација….
Као један од разлога зашто нису остварени циљеви, истиче се недовољна сарадња пре свих система здравствене и социјалне заштите, као и локалних самоуправа, удружења грађана и свих који у стратешком документу нису препознали своју улогу и одговорност.
Д. Грујић
Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања: ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.